Ninoslav Rašković

- Mene je dijabetes mnogo promenio, ali na bolje. Promenio sam stil života i način ishrane, pogled na život. Svakog jutra ustajem radosniji nego pre i verovatno nikad ne bih uradio neke stvari, istrčao maraton, da nije bilo bolesti koja me je motivisala na to.

Volim da pomeram granice

- Dijabetes mi je otkriven kada sam imao 23 godine. Javili su mi se klasični simptomi - velika žeđ, često mokrenje. Nemam primere dijabetesa u porodici pa me je to iznenadilo. Bio sam tužan i nije mi bilo jasno šta se to dešava. S obzirom da sam završio Vojnu školu za pilote, morao sam imati vrhunsko zdravlje. Vodio sam zdrav način života, bavio se sportom, normalno se hranio. Zato sam se pitao - zašto baš ja? Međutim, vrlo brzo se u meni javio neki inat, želja da se borim, i to me je pokrenulo. Više se nisam plašio, shvatio sam da to mora tako i da ne može nazad, počinje svoju priču Ninoslav Rašković.
Kako si se navikao na terapiju?
Od prvog momenta sam bio na insulinskoj terapiji. U početku je bilo problema, to sve treba uskladiti u svakodnevnom životu. Ono što mi je smetalo su predrasude drugih ljudi - kad čuju da imaš dijabetes, pa još, ne daj bože, ako te vide kako se bodeš... A za vreme bombardovanja su korišćene igle, tako da je sve izgledalo još gore.
Kako si počeo da trčiš? Da li si izabrao maraton kao vrhunski izazov čak i većini zdravih ljudi, ili je u pitanju nešto drugo?
Trčanjem se bavim rekreativno čitavog života, a malo ozbiljnije sam počeo pre godinu i po dana. Odlučio sam da napravim nešto što je u Srbiji, pa i u svetu retko. Takav sam da ne mogu da se pomirim sa nekim stvarima pa sam hteo da pokažem ljudima da oboleli od dijabesa mogu sve isto što i normalni ljudi, pa i više od toga. Malo ko može da istrči maraton i kod nas se time bavi mali broj ljudi. Trčanje je po meni najpoštenija disciplina - tu čovek ne zavisi od tehnike i uslova - u biciklizmu ti, recimo, treba dobar bicikl, u plivanju bazen. Dok u maratonu novac nije bitan - možeš biti i milioner, ali ga nećeš završiti novcem već samo treningom. Za trčanje ti trebaju obične patike, majica i šorts i trčati možeš bilo gde - na odmoru, van grada, potrebno je samo vreme. Zapitao sam se u jednom momentu da li u Srbiji neko rekreativno trči maraton i polumaraton. Onda sam preko Interneta našao sportski klub ,,Hermes’’ i upoznao Nikolu, koji je osnovao klub, i Bojana, koji je sad moj trener. Tako je krenula saradnja. Klub je beogradski, ali ima članove po čitavom svetu, okuplja naše ljude iz dijaspore. Skupimo se na nekom maratonu i družimo se, prošle godine je to bilo u Amsterdamu, ove će biti u Berlinu.
Kako su lekari reagovali kad si rekao da želiš da trčiš?
Nijedan lekar se nije posebno zainteresovao. Vidim da postoji granica preko koje oni nikad nisu bili, u tom domenu ekstremnog sporta i dijabetesa. Tako da sam većinu stvari saznao preko Interneta i u kontaktu sa ljudima. I, naravno, sam. Tu nema neke velike filozofije, vremenom naučiš koliko ćeš sebi da daš jedinica insulina pre treninga. Insulin se retko daje u toku trčanja, jer je komplikovano. Bilo bi, naravno, lakše sa insulinskom pumpom. Merim šećer pre i posle treninga tako da otprilike znam koliko se potrošim. Iako su treninzi stalno drugačiji, drugačijeg intenziteta i trajanja, vremenom sam stekao iskustvo i ono mi daje sigurnost. U početku su mi se često dešavale hipoglikemije, a sad manje. Najbitnije mi je da nisu česte jer onda moram da usporim, stanem.Tako izgubim 10-15 minuta - dok dođem sebi, uzmem neke ugljene hidrate, posle mi je teško da se vratim u trku... U toku trke uzimam dosta napitaka i hrane. U Amsterdamu nikako nisam mogao da se najedem a usput sam jeo ogromne količine banana, čokolade i gelova. Bila je mnogo veća potrošnja ugljenih hidrata nego što sam mogao da nadomestim, iako sam bukvalno jeo non-stop. Ali to mi je bilo novo iskustvo, jer dotad nikad nisam istrčao ceo maraton. Na treninzima pretrčim maksimalno do 36 km i to jeste približno, ali tih poslednjih 6-7 km je najteže preći.
Kako i kada treniraš?
Meni je svaki dan drugačiji, treniram u različito vreme, nekad sam umoran... Trudim se pre treninga da postavim neke osnove - da mi šećer ne bude nizak, izmerim ga uvek pre treninga. Jer ako mi je glikemija na granici normale, obavezno mi se desi hipoglikemija, tako da ne krećem da trčim ispod 8 - 9 mm/L. Trčim svakog dana sem ponedeljka, tada pauziram jer nedeljom treniram duže. Trening obično traje 45 minuta do sat vremena i pređem barem 7-10 km. Ti kraći treninzi su jači, brži. Dok nedeljom pretrčim oko 25 kilometara, a sada planiram da idem i preko 40 km, jer sam spremniji nego prošle godine. Kada sam počeo da treniram, Bojan, moj trener, je bio opušten, reagovao je pozitivno na mene. Upoznao sam ga s nekim stvarima, jer nije imao prilike pre toga da trenira osobu s dijabetesom, i posle toga nije bilo problema. Čak nekad i zaboravi da imam dijabetes. Kad stekneš kondiciju tek onda shvatiš šta to znači. Ponekad se dok trčim osećam kao antilopa. Ali, treba dosta muke da prođe da bi se došlo do tog osećaja.
Da li imaš osećaj da živiš ,,na ivici’’ time što trčiš maraton?
Ne, mene to ispunjava, sve se bolje osećam i sve sam zdraviji. Pomeram granicu tih problema, komplikacija koje će doći s vremenom. Ne živim u idealnim uslovima, dosta radim, imam obaveza, nemam mnogo novca kojim bih obezbedio sebi neki lagodan život. Sve to ide protiv mene, ali ja sportom i optimizmom pokušavam da izbalansiram stvari.
Imam u planu da uradim još neke stvari. U vojnoj školi sam skakao padobranom i to mi je ostalo kao velika ljubav, ali po našem zakonu ne mogu da budem padobranac zbog dijabetesa. Pokušavao sam svašta, pokrenuo stvari da probamo da promenimo zakon na nivou države, koji se odnosi ne samo na osobe sa dijabetesom već i drugim hendikepima koji su kontrolisani. Jer moja bolest jeste kontrolisana – ako mogu moj dijabetes da držim pod kontrolom četiri sata, za koliko istrčim maraton, onda to nešto znači. A taj skok traje samo 10-15 minuta, sa celokupnom pripremom. Imam prijatelja u Australiji koji vozi gradski prevoz a ima dijabetes. Dakle, na zapadu to nije problem, a kod nas jeste. Pošto želim da nastavim da radim ono što volim, a bolest mi je kontrolisana, pričao sam sa glavnim lekarima u vazduhoplovstvu koji odlučuju u tome, koji su u komisijama. Međutim, oni nisu zainteresovani. Taj stav ljudi koji odlučuju mene više ne može da sruši. Zainatio sam se da to postignem, pa ćemo videti.
Kakva su ti iskustva sa maratona u Amsterdamu?
To je zasad jedini maraton na kome sam učestvovao, prošle godine krajem septembra. Fenomenalno je jer učestvuje 40 hiljada ljudi a organizacija je sjajna. Tvoje je samo da trčiš. Neverovatna je atmosfera, prosto uživaš što trčiš, ima mnogo ljudi sa svih strana. I sam grad je fantastičan.
Šta planiraš za ovu godinu? Da li ćemo te možda pratiti i u drugim ekstremnim sportovima?
Upravo se spremam za beogradski polumaraton, jer mi je suviše rano za maraton, zimi ne možeš mnogo da trčiš. A Ženevski maraton je na jesen pa ću do tada biti u formi. Sledeće godine bih voleo da počnem da se bavim planinskim trčanjem, jer me trčanje u prirodi više privlači od trčanja po gradovima. Mali problem će biti što u Pančevu, gde živim, nemam gde, ali tu je Avala pa ću se snaći nekako. Takve trke su duge po 10 km ali je velika visinska razlika, sa 600 na 2400 m, konstantan je uspon. I pešačenje tuda je vrlo teško a kamoli trčanje. To mi je neka želja, videćemo šta će da bude.
Kako si došao na ideju da pokreneš veb sajt?
Hteo sam da napravim veb sajt o dijabetesu i trčanju na našem jeziku, jer ih nije bilo. Dogovarali smo se Nikola i ja, u saradnji sa Stelom Prgomeljom iz Beogradskog društva za borbu protiv šećerne bolesti, tako je krenula ta priča. Kada sam počeo da trčim nisam mogao da dođem do nekih informacija na našem jeziku. Znam koliko mi je bilo teško pa sam poželeo da neka svoja iskustva prenesem, možda će nekom biti korisna. Nisam želeo da prenosim članke o dijabetesu sa drugih sajtova, već da ispričam svoje iskustvo. Na primer, kada sam trčao kakva mi je bila glikemija, koliko sam insulina uzeo, šta sam jeo... I to je ono što ljudi traže - konkretne primere iz prakse. Svi mi znamo teoriju ali u praksi je mnogo drugačije, svaki organizam je poseban.
Kada sam krenuo da treniram imao sam 96 a sad imam 82 kg, smršao sam, dakle, 14 kilograma za godinu dana. Ujedno sam drastično smanjio jedinice insulina. S druge strane, povećala se veličina obroka koje uzimam. Hranim se zdravo ali ne malo, jer je fizički napor izuzetan,
pogotovo kad su trke. Dva dana pred trku moram da punim glikogenske depoe, da se ,,prežderavam’’ ugljenim hidratima. Ljudi su godinama učeni da su ugljeni hidratizabranjeni a ja sad radim nešto totalno suprotno, pa im nije jasno kako to. A pritom se jedinice insulina smanjuju, jer je prisutan fizički napor. Takve stvari sam želeo da objasnim.
Oženjen si, čekate bebu. Da li je i tvoja supruga sportista? Koliku podršku ti pruža porodica?
Moja supruga je završila DIF i instruktor je aerobika. Super se slažemo i dopunjavamo, ona mi je velika podrška. Upoznao sam je nakon što sam oboleo i njoj to nikad nije smetalo. Podrška porodice je vrlo bitna stvar.
Ideš na redovne godišnje kontrole?
Da - oftalmolog, neurolog, ono što mi propiše lekar. Zasad je sve u granicama normale, nema komplikacija. Sve ovo radim upravo da ih ne bude. Trudim se, jer ,,Boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka’’.

Uz zahvalnost preuzeto iz časopisa WHITE

WD-079-10